Srđan Pavlović, vlasnik kompanije „Obuća Pavle“: Obućari u Srbiji na prekretnici

„Prebrodili smo različite nedaće, sankcije, bombardovanje, ali nikada nam nije bilo teže da radimo. Nelojalna konkurencija nekvalitetne uvozne robe razlog je što smo došli u situaciju da se, kao i ostali domaći proizvođači obuće, pitamo ima li smisla boriti se i dalje“, ističe Srđan Pavlović, vlasnik kompanije „Obuća Pavle“ iz Bele Palanke, koja je najveći proizvođač dečije obuće u Srbiji.

Nagrada za najboljeg preduzetnika 2007. godine i nagrada za društveno najodgovorniju kompaniju u Srbiji u kategoriji malih i srednjih preduzeća 2008. godine samo su neka od priznanja koje su fabrika za proizvodnju dečije obuće „Obuća Pavle“ i njen vlasnik Srđan Pavlović osvojili tokom protekle skoro tri decenije rada.

Sa 150 radnika i kapacitetima za proizvodnju 120.000 pari godišnje, „Obuća Pavle“ iz Bele Palanke je najveći proizvođač dečije obuće u Srbiji, sa učešćem na tržištu od preko 70 odsto. Pored toga, ova firma je i najveća u belopalanačkoj opštini, jer preostale dve nemaju više od 100 radnika.

Belopalanački obućari poznati su i van granica naše zemlje po cipelicama, patofnicama, sandalicama i drugom obućom koja je za najmlađe kompletno izrađena od kože, sa obaveznim anatomskim ulošcima.

Srđan Pavlović ocenjuje da su iza belopalanačkih obućara zaista sjajni poslovni rezultati. Ali sada se i oni, kao i ostali proizvođači obuće u našoj zemlji suočavaju sa ozbiljnim problemima, zbog kojih će narednih godina morati da odluče da li će nastaviti borbu za opstanak sopstvene proizvodnje, ili će „dići ruke“ od svega i u svojim radnjama prodavati robu iz uvoza, kao što to čine ostali.

„Prebrodili smo različite nedaće, sankcije, bombardovanje, ali nikada nam nije bilo teže da radimo. Nelojalna konkurencija nekvalitetne uvozne robe razlog je što smo došli u situaciju da se pitamo ima li smisla boriti se i dalje“, konstatuje Pavlović.

Uvoz iz država gde se rad gotovo ne plaća

Prema njegovim rečima, proizvodnja dečije obuće u Beloj Palanci ima tradiciju dugu skoro sedam decenija. Najpre je u tom mestu četiri decenije radila fabrika „Vesna“, koja je imala 1.100 radnika ali je 1993. godine, poput ostalih društvenih firmi, otišla u stečaj.

  EBRD želi 50% zelenih projekata u Srbiji, a šta kažu domaći bankari – Valuta.rs

„Krenuo sam da sam proizvodim dečiju obuću u sopstvenoj garaži, jer sam već imao desetogodišnje iskustvo modelara stečeno u ’Vesni’. Uposlio sam najpre dva, tri radnika, pa onda četiri, pet, a kako nam je posao dobro išao, nakon pet godina rada u garaži izgradio sam pogon u dvorištu kuće od 500 kvadrata. Sa tim pogonom, u jednom momentu smo dostigli to da imamo čak 180 kupaca i da izvozimo dečije cipelice u Italiju. Novu fabriku u Beloj Palanci podigao sam 2002. godine, a u njoj sam jedno vreme upošljavao 200 radnika“, priča naš sagovornik.

„Obuća Pavle“ je otvaranjem novog pogona postala najveći proizvođač dečije obuće u Srbiji, a to je i danas, jer ostale firme u toj branši rade sa svega desetak, najviše 20 radnika. Sa širenjem proizvodnje, širili su i maloprodajnu mrežu i od osam prodavnica stigli do 32 svoje prodavnice u Srbiji, navodi Pavlović i dodaje:

„Nakon ukidanja sankcija 2000. godine, naša država je domaće tržiše sve više otvarala za uvoz stranih proizvoda. To je poslednjih deset godina naš najveći problem, ali i svih ostalih domaćih proizvođača. Uvoze se velike količine obuće zapakovane u kontejnere koji se carine na kilogram. Uvoznici za kontejner sa robom čija je vrednost 500.000 evra plate na ime carine svega 1.000 evra ili eventualno 2.000 ili 3.000, dok mi plaćamo carinu za uvoz materijala po metru, a za đonove po komadu“.

U takvoj situaciji, domaći proizvođači, koliko god bili štedljivi i koliko god napora ulagali, ne mogu da spuste cenu svojih proizvoda do nivoa uvoznih, jer imaju troškove koje moraju da uračunaju u cenu proizvoda.

„Troškovi materijala su isti i kod nas i kod stranih proizvođača, ali su kod nas fiksni troškovi proizvodnje po komadu obuće 10 evra, a oni taj trošak nemaju. U zemljama poput Bangladeša, Kine, Indije i Pakistana radnici rade po ceo dan samo za smeštaj i hranu. U to sam se i lično uverio kada sam tamo putovao. Kod nas rad košta pet do šest evra po jedinici proizvoda, a porezi i doprinosi su skoro tri evra. Tu su i troškovi prevoza, koje strane kompanije takođe nemaju jer robu prevoze ručno u kolicima. Veliki broj stranih kompanija upravo je zbog toga preselio svoju proizvodnju u zemlje u kojima troškovi rada maltene da ne postoje. Zašto bi platili, recimo, 100.000 evra za novu kolekciju obuće, kada mogu da plate 5.000 ili 7.000 evra“, komentariše Pavlović.

  EPS traži konsultanta za dekarbonizaciju

Otkazivanja ugovora zbog rata u Ukrajini

Ionako težak položaj domaćih proizvođača obuće dodatno je pogoršala epidemija korona virusa, a potom rat u Ukrajini. „Firme su desetkovane, jer je tokom vanrednog stanja zbog epidemije korona virusa prodaja pala za 20 odsto. Proizvodnja obuće u Srbiji, u poslednjih nekoliko godina, opala je za preko 50 odsto. Mi se borimo svim silama da zadržimo sve radnike, jer kad ostanete bez radnika posle toga teško možete da ih vratite. Kada otpustite iskusnog radnika iz proizvodnje, on nađe bilo kakav drugi posao jer od nečega mora da živi, a kad zaposlite novog radnika potrebne su dve do tri godine da bi se obučio da radi“, objašnjava Pavlović.

Posle korone, izbio je rat u Ukrajini, koji je još više poskupeo cene prevoza i sirovina, ali je uzrokovao i otkazivanja već ugovorenih poslova. Pavlović navodi da su materijali koji se koriste u proizvodnji obuće poskupeli za 30 odsto, prevoz u inostranstvu duplo je skuplji, a na domaćim relacijama je poskupeo 50 odsto.

„Mi smo prošle godine našli partnera iz Rusije i po prvi put izvezli u tu zemlju više od 10.000 pari obuće, čija je vrednost 200.000 evra. Ugovorili smo i novu isporuku 15.000 pari obuće za oko 400.000 evra. Za tu narudžbinu nabavili smo 50 odsto potrebnog materijala i krenuli u realizaciju ugovorene proizvodnje, ali je rat u Ukrajini to zaustavio. Naš poslovni partner je odustao od porudžbine zbog straha da će naša zemlja uvesti sankcije Rusiji, pa bi mu novac za avans propao, a nisu ni sigurni kako bi obuća stigla do njih s obzirom da su im ostale zemlje u našem okruženju uvele sankcije“, objašnjava naš sagovornik.

Zato rukovodstvo njegove firme sada pokušava da pronađe kupca u Italiji, kako bi uposlili radnike i iskoristili nabavljene sirovine. „Mišljenja sam da treba da prihvatimo i posao sa kojim bismo bili na ’nuli’, odnosno ne bismo imali zaradu, ali sa kojim bi zadržali postojeći broj radnika. Trenutna prodaja obuće u zemlji ne obezbeđuje nam dovoljno sredstava za pokriće troškova proizvodnje. Na prekretnici smo, kao i ostali proizvođači obuće u Srbiji. Bilo bi mi veoma žao kada bismo odustali od proizvodnje jer imamo kvalitetne proizvode, imamo zaokruženu proizvodnju, svoj kreativni biro, dizajnere, modelare. Sa druge strane, računica kaže da bi nam bilo bolje kada bi zatvorili pogon i u našim radnjama prodavali dečiju obuću iz uvoza“, rezignirano zaključuje Pavlović.

  Dvocifren rast cena u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji ubrzavaju poskupljenja hrane i energenata

Tokom vanrednog stanja zbog epidemije korona virusa njegova firma uspela je da zadrži radnike korišćenjem 40 miliona dinara kredita iz Fonda za razvoj, od kojih je 30 miliona upotrebljeno za plate a 10 miliona za nabavku repromaterijala.

„Kako stvari sada stoje, ne možemo očekivati pomoć države uvođenjem viših carina za uvoznu obuću, ali bi naša država mogla da nam pomogne kada bi uvela da se u paketu koji majke dobijaju u porodilištu za novorođene bebe, nađe i jedan par obuće. Ne moraju to da budu cipelice, mogu da budu i patofnice ili sandalice. Godišnje se u Srbiji rodi oko 65.000 beba i to bi za nas, domaće proizvođače, predstavljalo veliku pomoć. Takođe, puno bi nam značilo kada bi se po jedan par obuće našao u novogodišnjim paketićima koje daju pojedine opštine. Međutim, imali smo primer da je jedna beogradska opština izdvojila 20 miliona dinara za nabavku paketića, a u paketiću je bila obuća jedne strane firme“, navodi Pavlović.

Dodaje da ozbiljno razmišlja o budućnosti svoje firme, jer ima 55 godina i u narednih pet godina bi trebalo da privodi kraju svoju poslovnu karijeru. „Nadam se da će se do tada stvari u našoj privredi promeniti, jer kada bih svojoj deci sada ostavio firmu, bio bih im neprijatelj“, podvukao je Pavlović.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

 

bif.rs

Koliko je koristan ovaj članak?

Kliknite na zvezdicu da biste je ocenili!

Prosečna ocena / 5. Brojanje glasova:

Još uvek nema glasova. Ocenite prvi!

Supported by TNT Grupacija
Vuk
Vuk
Vuk je autor na nekoliko portala koji se bave temamam vezanim biznis, online zaradu, tehnologiju i sport.
Supported by TNT Grupacijaspot_img

drugi upravo čitaju

Najplaćeniji poslovi u Americi

Najplaćeniji poslovi u Americi će vas možda iznenaditi jer najnaprednija ekonomija svijeta i dalje najbolje plaća tradicionalne poslove. Ovo je lista sa 9 najplaćenijih...

Srpske škole se pripremaju za digitalno doba uprkos pandemiji COVID-19

Srpske škole se pripremaju za digitalno doba, za Srbiju digitalno obrazovanje transformiše svoje škole kako bi zemlja učinila ekonomski otpornijom – i suočila se...

Kako kupiti akcije stranih kompanija

Kako kupiti akcije stranih kompanija u Srbiji i da li se uopće isplati ulagati u akcije saznajte u ovom počnom tekstu gde pišemo a...
0
Zanima nas vaše mišljenje, molim vas, komentirajte.x