Nedavno su se pobunili uzgajivači krava mlekulja, da nemaju kome da prodaju dragoceni proizvod., piše 021.rs
Nevolja je tim veća što domaća proizvodnja dragocenog napitka godinama opada, samo je lane umanjena za 100 miliona litara, a, ipak, srpski prerađivači sve ređe potražuju sirovo domaće mleko.
Uvoziti sirovinu je jeftinije, pogotovo konditorima pri korišćenju mleka u prahu. Država je pokušala povećanjem subvencije za pet dinara po litri i 5.000 po kravi da pomogne seljacima – mlekarima, ali je već u startu jasno da uvećana pomoć pomaže tek toliko da paor ne bude u gubitku. Pristojna zarada je na dugom štapu.
Posle mlekarskog, vapaj i ratara
Tek što se stišao protest uzgajivača mlekulja, glas su digli ratari. Zadesila ih je golema nedaća – tržište pšenice i kukruza miruje, nema zahteva za kupovinom. A na lageru je više od 1,4 miliona tona pšenice i cirka dva i po miliona tona „žutog zrna“.
Seljaci sada, pak, pojašnjavaju kako to nisu nikakve robne rezerve, već neprodata roba koja se poslednjih meseci sve manje traži. Ostali su bez prihoda od lanjskog roda i sada su, neposredno pred prolećne radove u polju, praznih džepova. Od prošlogodišnjeg roda nemaju prihoda ni toliko da ovog proleća uredno obave setvu.
Manjak potražnje je uticao i na cene, pa se kilogram pšenice umesto jesenjih 40-42 dinara za kilogram, sada preko berze može naći i za 27-28 dinara. Slično je i sa kukuruzom. A setva je , najviše zbog drastično poskupelog đubriva, gotovo duplo skuplja nego što je uobičajeno.
Mnogo dolara, malo dinara
Sadržaj
Međutim, zar se sve donedavno državni funkcioneri nisu hvalili „kako je Srbija agrarna država, a u ratna vremena je snažno porasla potražnja za hranom širom sveta, pa cena našim izvoznim produktima neprekidno raste“?
Tako je bilo jedno vreme, sada, četiri meseci pre novog roda na severnoj hemisferi, vidi se da rezerve nisu na kritičnom nivou i cene ratarskih useva padaju.
Ipak, dobiti 230-240 dolara za tonu pšenice je solidan prihod. Decenijama se prodavala za manje od dve stotine,a bilo je perioda kada je cena bila i niža. Problem je što se za tih 230-240 dolara dobije neubičajeno malo dinara. Toliko da se dobijenom svotom domaće valute jedva može platiti polovina obaveza na osnovu poreza, doprinosa, korišćenja struje i vode. Ranije je su se od prodaje iste količine žita ove obaveze mogle isplatiti u celosti.
Podsticanje uvoza
Slično uzgajivačima mlekulja, i ratari na svojim leđima itekako osećaju politiku „jakog dinara“. Postali su preskupi. Stoga im i aktuelnih 240 dolara za tonu pšenice nije dovoljno, mada je reč o ceni koja je primetno iznad dugoročnog proseka. Očito da dr za svotu dolara, evra, funte i rublje dobija premalo dinara.
Slično je i izvoznicima mlečnih proizvoda koji za tvrde sireve sa inostranog tržišta, uprkos dobroj ceni u evrima, dobijaju premalo dinara.
Problem sa lošim i gotovo neisplativim izvozom nije jedina posledica precenjene domaće valute. Možda je još i neugodnije što je uvoz mleka i mlečnih proizvoda, baš kao i pšenice i kukuruza i na njima zasnovanih prerađevina, postao neverovatno jeftin. Uvoznici trljaju ruke, zarada na jeftinom uvozu je ogromna, a zadovoljna je i država pošto budžet Srbije najviše pune PDV i carine naplaćene baš na uvezenu robu.
Patološki budžet
Patološka struktura prihodne strane državne kase je dugogodišnje obeležje srpske finansijske logike i omogućava vlasti da se hvališe kako domaću proizvodnju fiskalno ne opterećuje previše. Izgleda tačno, ali je igra u tome što se monetanom politikom jakog dinara uvoz čini toliko povoljnim da strana roba postaje neshvatljivo jeftina i potiskuje domaću.
Istovremeno je i domaća roba pri izvozu već u startu preskupa. Razlog je što su domaći troškovi, izraženo u stranoj valuti, mnogo veći nego što iste te troškove u svojim domovinama plaćaju inokonkurenti.
Poljoprivreda je delatnost koju države u celom svetu, ponajviše baš u najrazvijenijim zemljama, subvencionišu. Srbija, mada oko 620.000 ovdašnjih porodica egistenciju zasniva isključivo na agrarnim prihodima, manje subvencioniše nego druge, te agrarni budžet ne dostiže ni pet odsto državnog, iako izvoz agrokompleksa čini 14 do 20 odsto ukupnog izvoza.
To, čini se, nije i najveći problem seljaka. Posledice politike „jakog dinara“, pogotovo kada se kontinuirano sprovodi gotovo deceniju, često su mnogo veće i gore.
Izvor: 021.rs, piše Živan Lazić
Foto: Pixaby
