Koliko ko zarađuje u trci Tur de Frans? Reklama na dva točka

Mada je biciklistička trka Tur de Franas jedan od najgledanijih sportskih događaja na svetu, zarada koju ostvaruje organizator trke je u dubokoj senci. Ipak, poznato je da izuzev relativno malog nagradnog fonda, organizator ne omogućava profesionalnim timovima i bickllistima da prihoduju od trke, pa da bi učestvovali moraju da se oslanjaju na sponzore. Zato biciklisti pored sportske, moraju da razvijaju i „strategiju“ kako će imena sponzora na njihovim dresovima tokom trke biti što vidljivija televizijskim kamerama i publici.

Ovogodišnji najveći biciklistički spektakl na svetu, Tur de Frans okupio je tokom tri nedelje jula 198 takmičara, sa zadatkom da pređu blizu 3.400 kilometara kroz ukupno 21 etapu i četiri zemlje: Dansku, Belgiju, Švajcarsku i Francusku. Ovaj sportski događaj koji se održava 109. put po redu je među najgledanijima u svetu, rame uz rame sa olimpijskim igrama i svetskim prvenstvom u fudbalu. Svake godine, navijači iz više od 180 zemalja bodre svoje favorite na dva točka.

Ali i pored tolike popularnosti, malo je poznato koliko zarađuje najprestižnija svetska biciklistička trka koja je besplatna za javnost, ko sponzoriše timove i kako finansiranje utiče na same bicikliste koji učestvuju u takmičenju?

Paradoksalno, ali ovaj „sveti gral biciklizma“ nastao je zbog finansijskog škripca. Početkom prošlog veka, francuski list „Auto“ se borio za opstanak na tržištu, pa je vlasnik zatražio od novinara da smisle ideju kako da povećaju tiraž. Mladi novinar i zaljubljenik u biciklizam Đio Lefevr, predložio je vlasniku da pokrenu biciklističku trku oko Francuske, što će se pokazati kao revolucionarno rešenje. Pre nego što je realizovana prva trka 1903. godine, „Auto“ je prodavao 25.000 primeraka, a posle trke 65.000 primeraka, da bi se tokom naredne tri decenije tiraž novine uvećao 34 puta.

Posle Drugog svetskog rata, vlasništvo nad trkom je prešlo na novosnovani list „Ekip“, koji je preuzeo organizaciju događaja. Sve do šezdesetih godina prošlog veka, novine su ostvarivale prihode od trke na više načina. Organizatori su prodavali na aukciji stajališta na ruti gradovima sa najvećom ponudom i izdavali su oglasni prostor duž rute. Glavne sponzore su birali među najpoznatijim domaćim kompanijama, dok su ostale firme plaćale naknadu kako bi mogle da prate vozače u reklamnim karavanima sa svojim logotipom i da usput posmatračima bacaju reklamni materijal.

  Koliko je naučne fantastike u budućnosti bankarstva? – Valuta.rs

Finansijska strategija se uglavnom oslanjala na ogromne gužve koje su pravili gledaoci duž rute, a već tada su novinari konkurentskih listova komentarisali da se prestižna trka pretvorila u vulgarnu trku za novcem. Ali uprkos takvim etiketama, organizatori trke su i dalje poslovali u minusu.

Većina prihoda od TV prava

To se promenilo kada je organizaciju „Tur de Frans“ 1965. godine preuzeo njen današnji vlasnik, „Amori sportska organizacija“ (ASO), deo francuske medijske grupe „EPA“. Novi vlasnik se okrenuo tadašnjoj novoj tehnologiji, televiziji, kako bi zahvaljujući televizijskom prenosu trke pridobio publiku u celom svetu. Na osnovu takve odluke, ASO je u periodu od 1980. do 2010. godine uvećao prihod za 20 puta, a TV prava su postala okosnica njegovog poslovnog modela.

Danas, naknade za „gostovanje“ trke u nekom gradu čine svega 5% prihoda, ali lokalne vlasti i privreda i dalje izdvajaju veliki novac da bi njihovo mesto bilo uključeno u rutu koja se menja iz godine u godinu. Sponzorstva i naknade od reklamnih karavana doprinose sa oko 40% ukupnim prihodima. Prošle godine su iznete procene da su 33 poznate kompanije platile između 250.000 i 600.000 dolara da bi bile u karavanu, a cena je zavisila od toga koliko je etapa za koju plaćaju prestižna. Firme su za taj novac tokom tri nedelje podelile ukupno 15 miliona artikala navijačima, najviše majice, sapune za veš, priveske za ključeve, štapiće od mesa…

Kompanije posebno plaćaju za mogućnost da biciklisti nose njihovo ime na pobedničkom dresu. Cena opet zavisi od toga koja boja dresa je u pitanju, pošto se biciklisti bore za četiri različite pobedničke majice. Žuti dres je najvredniji jer ga nosi ukupni pobednik trke, zeleni dobija najbolji sprinter, tačkasti se dodeljuje najboljem biciklisti na brdskim usponima, dok beli dobija najbolji vozač mlađi od 26 godina. Primera radi, „LCL“ banka troši oko 12 miliona dolara godišnje da stavi svoje ime na žuti dres, a „Škoda“ oko četiri miliona da bi se njeno ime pojavilo na zelenom dresu.

  Poreski skandal u Japanu – profit 46 milijardi dolara, porez nula

Većinu prihoda, odnosno preostalih 55%, AOS ostvaruje od prava na TV emitovanje, koja su do sada prodata u 186 zemalja. Premda organizator Trke kroz Francusku nije poznat po otvorenosti za javnost u pogledu finansija, procenjuje se da se njegovi prihodi od ove manifestacije kreću od 60 do 150 miliona dolara, a zarada od 12 do 30 miliona dolara godišnje. Prema krajnje okvirnoj računici, AOS ostvaruje od Tur de Fransa skoro polovinu svojih ukupnih godišnjih prihoda.

Uprkos tome što je tačan iznos zarade očigledno teško utvrditi, jasno je da organizator trke ima finansijsku korist, ali šta je sa profesionalnim timovima i biciklistima koji se takmiče? Prema raspoloživim podacima, vrhunski biciklistički timovi moraju da obezbede za trku budžete koji premašuju 20 miliona dolara. Od toga, najveći deo odlazi na plaćanje biciklista, ali nisu zanemarljivi ni troškovi opreme, kao i naknade za prateće osoblje, mehaničare, sportske lekare i nutricioniste.

Težak uspon do sponzora

Timovi, međutim, ne dobijaju od organizatora mogućnost da prihoduju od trke, pa moraju da se snalaze sami, odnosno da se oslanjaju na sponzore i donatore. Nastoje da obezbede više različitih donatora za bicikle, opremu i hranu koju biciklisti uzimaju tokom trke, ali oko 70% novca se pribavlja od glavnog sponzora koji plaća od pet do 15 miliona dolara da bi učesnici trke nosili njegovo ime i logo na svom dresu. To je, međutim, prosek, jer ima slučajeva da se za neke vrhunske timove izdvajaju daleko veće sume. Tako je 2019. godine bogati britanski industrijalac Džim Retklif dao 47 miliona dolara da bi bio glavni sponzor tima „Ineos Grenadiers“.

Sve do pedesetih godina prošlog veka, samo je proizvođačima bicikala bilo dozvoljeno da sponzorišu timove, ali situacija se promenila kada je prodaja dvotočkaša počela da opada. Podučeni takvim iskustvom, sada se timovi oslanjaju na korporativne sponzore koji nemaju vratolomne uspone na berzi, ali zato posluju stabilno, poput osiguravajućih društava, telekomunikacionih kompanija i proizvođača nekih osnovnih proizvoda za široku upotrebu.

  „MICRO Line“, jedan od dva proizvođača stomatoloških turbina na Balkanu: Uvek treba računati na svetsko tržište

A šta je sa biciklistima? Veći deo prve polovine 20. veka profesionalni biciklisti nisu dobijali platu i morali su da obezbede prihod pobedom na trkama. Da je to danas slučaj, većina vozača bi ostala prilično praznih ruku. Naime, ukupan nagradni fond koji obezbeđuje Tur de Frans je relativno mali, sa iznosom od 2,7 miliona dolara. Najveći deo, 595.000 dolara dobija ukupni pobednik, koji ovu sumu deli sa celim timom, a svaki sledeći ukupni plasman dobija sve manji iznos. Neki francuski novinari su izračunali da oni koji se plasiraju pri dnu, zarade za tri nedelje manje nego prodavac u nekoj elitnijoj prodavnici u Parizu.

Zato se i biciklistima isplati učešće u najvećoj trci na svetu isključivo zahvaljujući sponzorima. Minimalna plata koju timovi moraju da obezbede profesionalnim biciklistima koji se takmiče u Trci kroz Francusku je oko 35.000 dolara, ali mnogi profesionalci zarađuju pet do deset puta više, dok najbolji ostvaruju zaradu i do šest miliona dolara godišnje.

Ovolika zavisnost sportista od sponzora ima i svoju cenu. Naime, biciklisti pored sportske, moraju da razvijaju i „strategiju“ kako će imena sponzora na njihovim dresovima tokom trke biti što vidljivija televizijskim kamerama i publici koja takmičenju prisustvuje uživo. Jer ako sponzor ne bude zadovoljan učinkom, preti opasnost da će smanjiti, pa i ukinuti finansiranje. Iz ovih razloga, mnogi članovi biciklističke zajednice smatraju da poslovni model Tur de Fransa mora da se menja, budući da sve više obesmišljava sam sport i ulogu biciklista bez kojih ove najprestižnije biciklističke trke u svetu ne bi ni bilo.

Izvor:Biznis i finansije

Foto: Pixabay

bif.rs

Koliko je koristan ovaj članak?

Kliknite na zvezdicu da biste je ocenili!

Prosečna ocena / 5. Brojanje glasova:

Još uvek nema glasova. Ocenite prvi!

Supported by TNT Grupacija
Vuk
Vuk
Vuk je autor na nekoliko portala koji se bave temamam vezanim biznis, online zaradu, tehnologiju i sport.
Supported by TNT Grupacijaspot_img

drugi upravo čitaju

Kako kupiti akcije stranih kompanija

Kako kupiti akcije stranih kompanija u Srbiji i da li se uopće isplati ulagati u akcije saznajte u ovom počnom tekstu gde pišemo a...

Građani sve manje koriste dozvoljeni minus

Čini se da je većina građana shvatila da je najneisplativija vrsta kredita – dozvoljeni minus, pa ovaj bankarski proizvod sve racionalnije koriste.Prema poslednjem podatku...

Banke dužne da primenjuju zvanični srednji kurs pri kupovini deviza s posebnih namenskih računa

Srednji kurs Izvršni odbor Narodne banke Srbije je na sednici doneo Odluku o dopuni Odluke o uslovima i načinu rada deviznog tržišta. Tako je utvrđeno da...
0
Zanima nas vaše mišljenje, molim vas, komentirajte.x